Штампа Ел. пошта
ЛЕТОПИС

СРЕТЕЊЕ 2006


У љубљанском Гранд хотелу Унион одржан је оснивачки скуп будућих задужбинара и гостију са промотивним предавањем проф. др. Светлане Слапшак на тему Вук и  задужбина. Предавање по звучном запису и ауторски прегледано износимо у целини. Скуп је отворио радни председник Душко Миладиновић, а о Вуковој задужбини у  Београду, о програму и њеним циљевима, говорио је повереник за Словенију Живорад Андрејић. Пре почетка предавања за реч се јавио Др Арсен Шурлан и изнео  једну занимљивост везану на реконструкцију и могућност Вуковог говора, па овај говор износимо у облику како је записан. Спонсор овог скупа је био наш  задужбинар Родољуб Васовић из Љубљане на чему му Вукова задужбина најлепше захваљује. Поздраве и најбоље  жеље овом скупу је послао академик Дејан Медаковић,  председник Вукове Задужбине, а на чији подстрек се овај скуп и одржава.  На скупу су биле присутне и две представнице амбасаде СР Југославије уз спреченост  присуства амбасадора госп. Ранка Миловића чије поздраве смо добили. Његовој екселенцији амбасадору се Вукова Задужбина најлепше захваљује.


О ВУКОВОМ ГОВОРУ

Ја сам Арсен Шурлан који је студирао у Љубљани, овде предавао 15 година, а после у Сарајеву. Докторирао сам у Београду. Занимљиво, докторирао сам из синтезе  говора, српскохрватског говора. Заправо један феномен се десио. Пре једно 25 година на једном јубилеју Вука Караџића Радио Београд емитује говор Вука  Караџића. Вук Караџић говори преко радио Београда. То је цијелу Југославију фрапирало. Прво издање београдског листа НИН напада Радио Београд, што би рекли  Срби, не може пас с маслом појести. Напада Радио Београд да је то крајње криминално да једнога таквога српског великана на тај начин потцијене. Шта се  дешава? Дешава се следеће. Следећих дана, два три дана после, мене ( ја сам тада био у Сарајеву ) зове директор Радио Београда и пита ме да ли бих ја  учествовао у једној дискусији међународној. Ја сам рекао ДА. Он шаље главног уредника и у Сарајеву се отвара линија Хјустон-Штокхолм-Сарајево између три  знаственика. Ја сам тада био једини који је докторирао из синтезе говора и преко београдског факултета познат да се ја тиме бавим. И шта се дешава? Треба  одбранити част Радио Београда. Дискусија почиње, а води је уредник Радио Београда. Поставља питање да ли је могуће да се направи синтеза говора једнога  човека који је умро прије 100 до 200 година?. Али прије тога се у цијелом свијету појављује  говор Мона Лизе. Ја не знам да ли се ко сјећа тога од старијих.  Пазите, Мона Лиза говори преко свих радио станица свијета. И у чему је ствар? Ствар је слиједећа, јапански научник, не могу се моментално сјетити који, он је  једноставно направио ту синтезу говора Мона Лизе. На основу чега?  Он је као научник јапански и академик радио у јапанској полицији 10 година и његов је  задатак био да из анонимних говора киднапера и осталих покуша да начини фото-робот. Значи из говора снимљеног преко телефона. Кад је полиција неке од тих  киднапера ухватила, онда је он компарирао то што је нацртао са стварним ликом киднапера и ту је дошао до одређених резултата. На основу тога и на основу  науке о синтези говора каква је функција облика лица, вокалног тракта и зубала, може се дати нека научна констатација. То треба да има неке научне основе и  на основи тога је он синтетизирао говор Мона Лизе. Радио Београд да би некако, можда наивно, посветио нешто томе јубилеју Вука Караџића тада, захтијева од  Јапанаца одн. моли их, плаћају им то, да направи синтезу говора Вука Караџића. За ту синтезу снимају говор Љубе Тадића и још неколико говора домаћина из  краја одакле је и гдје је Вук живио. И јапански научник, на основу тога синтетизира сада један говор који је нити од Љубе Тадића, нити је онај, него на  основу слике Вука Караџића, његовог облика лица, чељусти, вокалног тракта покушава да направи де факто ту синтезу. И ту је била страшна брука за Радио  Београд који је НИН напао, а послије и други листови. Међутим, пошто је била отворена линија Штокхолм-Хјустон-Сарајево ми смо покушали на овај начин да  докажемо да постоје неке индиције гдје се на основу слике особе, значи његовог облика лица и вокалног тракта може нешто да направи. И на тај начин ми смо  међународно и Хјустон и Штокхолм и ја из Сарајева,, да  колико   толико  спасемо  образ Радио Београда.                                          
Ја сам хтјео то да кажем баш пошто је састанак овде поводом Вука Караџића, да је то детаљ један који је остао снимљен у Радио Београду. Нажалост то није  вјероватно Вуков говор.  Ето толико.
 
др Арсен Шурлан
 
 





О ВУКУ  И  ЗАДУЖБИНИ

Прва идеја која ми је пала на памет када су ме господа позвала да нешто кажем о Вуку овде у Словенији, била је та да се подсетим једног чланка свог професора  Милана Будимира из његове књиге Са балканских источника. То је есеј који се зове Вукова револуција и читајући тај есеј дошла сам до неких закључака које ћу  поделити са вама. Нећу бити нарочито учена данас а бићу и кратка. Али оно што сам пре свега хтела да кажем јесте  шта би биле тачке занимања за Вука данас,  овде, у Словенији.

Прва тачка до које сам дошла јесте Вукова порука: путујте, не остајте овде. Он је највећи део свог активног живота провео напољу. његова каријера је начињена  и створена напољу. Своје највеће непријатеље је имао код куће. Путовао је и сарађивао са многима. Сретао се са јако много људи а уствари је зависио од  других. Којих других? Од Вука не би било ништа нити бисмо икада чули о једном таквом генију да није било оних који су одмах у првим разговорима разумели о  чему је реч, о каквој савршеној идеји говоримо. А то су били Словенци - пре свега његов велики пријатељ, учитељ и помагач Јернеј Копитар1 и затим његови  ученици који су његове идеје раширили и од њих направили читаву дисциплину југословенске лингвистике. Међу њима пре свега Франц Миклошич2.

Јернеја Копитара, као духа, као добру вилу Вукову, видимо већ у речи задужбина, која нас овде занима. У Вуковом Рјечнику, уз немачки текст који је Копитар,  дописивао Вуку и објашњавао му, имамо и Копитарову латинску интервенцију. Он ставља за задужбина реч монументум. За латинску реч монументум ставља знак  питања, јер није сигуран у свој превод. А јасно је одакле Копитарова мисао - од римскога песника Хорација и његове Оде у којој каже: Изградио сам споменик  себи самоме својом поезијом. Копитар се пита да ли је то прави превод, док за Рјечник исписује латинске и немачке термине, понегде и грчке термине, да би  помогао младоме генију да своје идеје изрази.

Путовање, сретање са другима, признавање других, разумевање других и помоћ словеначких пријатеља је прва тачка нашег занимања за Вука овде у Словенији. Ми  смо ту зато што то хоћемо, зато што је то наш живот и као такви смо већ у некоме смислу Вукови следбеници.

Друга тачка која ме занима и која може да нас занима је Вуково инсистирање на просвети, његова лаичност, његово уверење да је народу превасходно потребна  писменост, познавање језика а тек онда све остало што следи. Због тога се Вук врло често и у Србији и изван ње нашао у сукобу са другима, нашао се и у сукобу  са црквеним лицима, нашао се и у сукобу са влашћу и у сукобу са другим интелектуалцима који нису разумели ситуацију. његове револуционарне идеје нису биле ни  одмах ни драговољно а понекад ни после његове смрти прихваћене.

Трећа тачка која би Вука начинила не само модерним него и изразито занимљивим за изучавање данас у моме кругу, опет овде у Словенији, јесте његов однос према  женама. Вук је био ожењен странкињом, своју кћерку је васпитао као великога интелектуалца, сарађивао је са женама на свим странама света које је он познавао.  његове сараднице су великим делом сакупљале материјал за њега у сталној кореспонденцији и измени мишљења са њим.


Вероватно најбољи пример, најблиставији пример такве сарадње је песникиња Милица Стојадиновић Српкиња чија кореспонденција са Вуком је очувана. Она је у  Иригу и околини сакупљала материјал за Вука. У тој кореспонденцији има много занимљивих детаља - између осталог и тај како Милица отприлике пита Вука: па да  ли ја да сакупљам и оне просте песме. Вуков одговор је пун ентузијазма: итекако! Вук је још хтео да Милицу Стојадиновић Српкињу уда за Његоша, не мислећи  много о Његошевом свештеничком положају. То проводаџисање није успело али је Милица Стојадиновић Српкиња сасвим сигурно као истраживач, не само као песникиња  много помогла Вуку.

Није само женска елита сарађивала са Вуком. Сарађивала је са Вуком и она класа жена коју бисмо назвали нижом класом - неписмене жене, усмене песникиње. Вук  је имао своју мрежу не само гуслара него и своју мрежу слепица - певачица народне поезије. Неке од најдирљивијих и најбољих наших народних песама долазе  управо од њих - од слепице из Гргуревца, од слепе Живане и од многих других. У преписци са својим пријатељима из Земуна Вук се више пута жали како нека  слепица коју су добро познавали а која је певала о славама није могла да дође јер је болесна, али замениће је ускоро ученица - слепица која се управо  породила. Тако сазнајемо читав низ детаља о свакодневном животу тих жена које су преносиле усмену поезију.

Најзад, немојмо заборавити да је Вук исто тако своје информанткиње и своје изворе имао у Савамали у Београду, и да се тамо налазио са женама које су га  снабдевале свакодневним говором, које су му откривале речи и њихова  значења. Његово је  стално комуницирање између жена из Савамале, и рецимо грофице ТАЛВЈ - то је скраћеница њенога имена: она је његове идеје пренела не само многим  немачким интелектуалцима, него и у Америци, где је завршила као историчарка - она је преносила Вукове идеје, дописивала се стално са Копитаром, распитивала  се за то шта Вук сада ради, његове идеје преводила, његове чланке преводила, дакле једна од оних сарадница Вукових које су уистину највише урадиле за његову  пропаганду у целоме свету.

Однос према женама, са једне стране показује Вука као револуционара, ученика француске револуције, некога ко схвата женска права. А са друге стране треба још  једну ствар рећи. Вук је на самоме почетку свога рада поделио епску поезију на мушку, на јуначке песме и на женске песме. Јуначке песме су оне песме које  изводе гуслари  и слепице, а женске песме су све оне остале -  читава жанровска разноликост - од успаванки, лирске поезије, балада, ритуалне поезије, радне  поезије, религиозне поезије. Све то су певале жене. Он је био први који је повезао народну поезију са онима који је изводе. Та изразито модерна и савремена  идеја о роду тек данас очекује истраживаче, ја се надам да ће их се наћи и у Љубљани.

Најзад још једна тачка повезивања са Вуком је његов номадизам и његово разумевање других језика.  Човек који је неук дошао из свога села да би сазнао шта ради  свет и разумео свет, целога живота је учио нове језике. Није могао да разуме све, није могао да их савлада све. Имао је сувише много посла. Али оно што је  урадио за наредну генерацију, на примеру  Миклошича,  открива цео програм:  познавање бар двадесет балканских језика ако хоћете да се бавите историјом тога  простора.

Оно што је исто тако јако важно за Вука, за његов дух данас и овде јесте да је разумевао шта значи учити.  његово учење и поучавање не ограничава се само на  просвету, не ограничава се само на школе, на прављење институција, него и на подручје у којем је имао доброга пара - проту Матију Ненадовића - а то је  историографија. Вук Караџић и прота Матија Ненадовић заједно са грчким Макријанисом означавају један потпуно нови начин приступа историји сопственога народа  који почиње са ја - Ја сам то доживео, ја сам први који је то видео.  Херодотска идеја, да је око сведок, повезује се са другим захтевом - ја сам први у  стању да напишем на језику који свако разуме то што се десило. Историја првога српскога устанка, као што је то добро приметио Леополд Ранке, има сасвим  јединственог европског историчара.

Све то се дешавало у троуглу између Београда, Беча и Трста. Ту недостаје тачка до које Вук није дошао само зато што тада словеначки интелектуалци нису много  ту боравили. А то је Љубљана. Можда се отвара сада, са оснивањем Задужбине... Надам се да ћемо у будућности имати прилике да у оквиру Задужбине остваримо не  само културне него и научне програме истраживача и нових читача Вука Стефановића Караџића, великог путника, великог номада и великог интелектуалца, који се  могао споразумети са свима који су у тој околини живели.

Др  Светлана Слапшак       
  


1) Јернеј- нем. Бартоломеус- Копитар се родио у селу Репње код Водица на Горењској 21. августа 1780 године. Умро је 1844 године и сахрањен у Бечу.   Педесеттри године касније, тачније 10.10.1897, Јернеј Копитар је имао и свој други погреб када су његови посмртни остаци откопани и 12.10.1897 сахрањени на љубљанском  гробљу Навје.
Ископавање у Бечу обављено је  истовремено са посмртним остацима Вука Стефановића Караџића који је сахрањен у Београду. Подстрек за пренос Копитаревих  посмртних остатака је дала Словенска Матица 10.05.1897, после указа српског краља Александра Обреновића да се посмртни остаци Вука Стефановића Караџића  пренесу у Београд. На тај начин су били посмртни остаци учитеља и ученика пренешени истовремено у Љубљану и Београд. На свечаности у Бечу је у име Словенаца  говорио др Фран  Шукље, а у име Срба академик Стојан Новаковић. Задње путовање двојице великана испратили су до јужног бечког колодвора многобројни Словенци  и Срби уз брујање свих звона на оближњим црквама. А задњој пратњи следило је и више од 60 коњских  кочија- фијакера.

Јернеј Копитар је за време свога дугога живота представљао врхунски европски ауторитет на подручју језикословства и био је високо поштован у Бечу, Паризу,  Лондону и Риму као и у престоницама словенских народа у Пољској, Чешкој и у Београду. Јернеј Копитар и данас представља појам европске филолошке науке.

2) Фран Миклошич се родио у селу Радомершчаку код Љутомера 20. новембра 1813 године. Докторирао је 1838 године у Грацу из филозофије. Бавио се словенском  филологијом. Био је цензор за словенске, румунске и грчке књиге. У времену револуционарном познатом по имену пролеће народа постао је председник бечког  друштва Словенија. На бечком универзитету је установио катедру за славистику. Постао је професор и три године био декан филозофског факултета. Године 1854  постао је чак и ректор целокупног бечког универзитета. Био је члан Бечке академије и дописни члан француске академије. Веома добро је познавао језике Румуна,  Албанаца, Грка и Цигана.

Велика радна енергија је Франа Миклошича повезала са многим Србима и Хрватима. Сматрао је да је вредно аустријској образованој публици приказати епску  поезију српског народа. Писао је о српским споменицима, о Србији, Босни и Дубровнику. Био је пријатељ са Јернејем Копитаром после чије смрти је заузео његово  место као помоћни цензор за словенске књиге у Највишем полицијском дворном уреду. Фран Миклошич је припадао највећим духовним великанима 19. столећа. Умро је 5.марта 1891 у Бечу.
 
 
250px-Ljubljana2007.jpg
zmajarkade.jpg